“MOJE BOŽIĆNO PISMO”: “Moj sine, nemoj zaboraviti naši’ običaja.”

Dragi moj sine Ivane!

Uzela sam ovo malo ćageta da ti pošaljem koju rič. Ne znam ti ja ono što sada svak ima i viri u taj mobitel.

Kako su se prija pisala pisma tako ću i ja tebi napisati, moj dragi sine.

Najprije faljen Isus i Marija, to je rič najstarija.

Kako si, kako su sva ostala čeljad, nevista i dica?

Mi smo svi fala Bogu dobro i zdravo kako i vama želim.

Počelo je došašće. Nas dvoje đeturuma ne moremo svako jutro ići na zornicu. Mene malo noge bole, a ćaću leđa. Znaš i sam kako je kod Švabe, natovari te i dadne i para, ali leđa odoše. Zato moj sinko, čuvaj ti svoj leđa koliko god moreš. Pitat će te starost di je bila mladost.

Jozina dica i nevista su svako jutro na zornici pa u školu, jedni ovde u osnovnu, a drugi u Prozor u srednju. Baš mi je drago viditi i’. On ne more od posla, znaš kako je raditi kod privatnika. Ali eto, barem je on ovde osto.

Kad doje došašće odma me obuzme nešto čudno. Vazda se Bogu molim i našoj dragoj Gospi da se saberemo barem za Božić. Znam da vam je teško i daleko, ali bi volila da smo onako svi skupa. Znaš kako je to kad se sjatimo kod nas ukući. Nikome nije draže nego materi kad su dica oko nje, a ćaća ponosan k’o niko drugi.

Moj sine, nemoj zaboraviti naši’ običaja. Uči dicu da znaju šta su Materice pa makar nek samo svojoj materi čestitaju onim našim ričima „Faljen Isus gazdarice, čestitam ti materice“.

A ti znaš da se trebaš otkupiti na očiće. Kad bi ti ćaća doš’o iz Njemačke, mi smo vazda već bili obisili meso i ribica bi bila vazda suva za očiće. Kako biste onda slatko pojeli te prve komadiće mesa.

Ove godine smo kupili ‘šenicu za keške. Ne stupamo više. Ona stupa nam propala, a ionako vazda ima kupiti ‘šenice i to lipe k’o da smo je mi sami stupali. Još imamo koju kokoš pa čuvam baš za keškete. Moj sinko, ovde ti više skoro niko nema ni kokoša ni krave. I mi smo svoju ukinuli. Javili smo ti to. I sad kad se sitim plakala bi. Al’ štaš, ja i did ne meromo, Jozo radi i ovde i u Rvackoj, dica u školi, nevista nemore sama. Svi kupuju onu vareniku iz prodavnice, a ja je ne mogu. Moj did mi kaže da barem probam, a ja ne mogu i Bog. Ne mogu kad nema onog mirisa i kajmaka koji se žuti. A kakvo bi tek maslo bilo od njega. Sićaš li se kako si se ti jednom zaigro s Jozom i drugom dicom iz sela, a ja vas zvala da mi izmetete maslo. Vi malo tukli mećajom pa u bis i izvrnete stap. Volila bi da tvoja i Jozina dica barem jednom tako uzmu stap i izmetu maslo pa da se ja onda napijem mlaćanice. Ne bi tada žalila umrit.

Evo dok ti pišem ovo pismo, sve nekako mislim u sebi da ćete doći. Jozo mi kaže da se dopisuje tamo priko tog telefuna i smije se, pa mi se sve nešto pričinja da reče kako ćete doći.

Ja ću za Božić skuvati burek, napraviti keške i za nas i za Jozine, savit ću sarmu. Ove godine nam je dobar kupus. Pola sela miruši kad se kod nas kuva sarma u kući. Ćaća i Jozo će peći ove godine janje, a nevista će ispeći malo i odojka pa će nam to moći biti svima. Znaš kako je za Božić. Dolazi nam dosta familije i lipo nam bude. Zamezi se, fino pojede, pa i zapiva. Kad se svi sastanemo ja ne mogu, a da ne započnem bećarac i koju gangu. Tada mi je srce puno i veliko k’o ova naša kuća koju ti je ćaća napravio dok je još bio u Njemačkoj.

Dragi moj sine Ivane!

Nemoj zaboraviti da ti i sva tvoja kućna čeljad iđete u crkvu. Bez Boga nema ništa i vazda se preporuči našoj Gospi. Znaš da nije mogla proći ni Velika ni Mala Gospojina da nismo bili na Šćitu, a ona je vazda milostivna, k’o jadna mater.

Sigurno ti je Jozo javio, a mog’o si viditi tamo priko tog …tog intrnata da se počela graditi fabrika ovde. Jozo se prijavio i čeka da ga zovnu da iđe jopet u školu. Kažu da neka naša švabica pravi tu fabriku i da je plakala kad je bio skup na Izlazu i da je rekla kako su ramske majke izmolile da se to radi kod nas. I ja sam molila i vazda priporučivala kad god sam uzela očenaše u ruke. Molila sam da više ni vi ni iko drugi ne iđete u Njemačku k’o ćaća vam i da bude Božije proviđenje.

Moj sinko, kad bi sada došli za Božić, sve bi ti ispričala i sve bi vidio. Znam ja da su se tvoja dica obikla tamo i da iđu u te njemačke škole, kako bi mater volila da ste tu.

Imala bi ti još puno toga pisati, a kad počnem onda mi ne padne naum pola onoga što sam mislila. I ovo dok ti pišem dršću mi ruke. Znaš i sam da ja nisam išla u školu jer me moji nisu mogli slati potlje onog rata, ali jopet sam naučila čitati i pisati. Današnja dica i mlađarija svašta znaju. I dobro je da iđu u školu. Baš mi je drago da tvoja dica dobro uče.

Eto moj sine!

Odo sada izmoliti jedno Gospino radosno ružarje i nadati se kako ću vas sve za Božić zagrliti. Nemoj štogod svojoj materi zamiriti kako piše. Nisam učila nikakve škole, ali znam ćutiti ko isan, ko mater koja uvijek željno čeka svoju dicu i vazda im se veseli, a unučadma još više.

Na dobro vam doš’o Božić i sveto porođenje Isusovo, tebi i tvojoj čeljadi.