RAMSKE LEGENDE: Jakića cure (III)

U ona vremena nije bilo ko sadana. Eh, pusti vakat. Svi su pomagali svima, svi radli za sve, dililo se sve, i zlo i dobro, sve, baš sve. Jest da se živilo siromaški i mučno, jest da su nalićale gladne godine, kuge, ratovi, suše, bolešćurine, nalićalo, brate svašta, ali ljudi se nisu dali i čovik svakom zlu odoli i to ti je.

Sadana svak piša u svoju, svak se zatvorio u svoju kuću, svak brine svoju brigu, a ruglo i sramotu krije od drugih ko zmija noge. I svak, vrag ga tamo si ga njega ne odnio, u svojoj kući dreždi i pilji u onaj prokleti televizor ko tele u šarena vrata. Podilili se ljudi, niko ni za koga ne mari puno i to ti je. Mole oni i sada Boga, možda malkice manje nego unda, ali sve su zločestiji i Bog će to jednoč kazniti neka znaš.

Lipa su vrimena bila unda kada su živile Jakića cure. Prilipa, a prilipe su i one bile neka im Bog raj udili i mir njihovim ko suza čistim dušama. Tolič sam ti rekla sve je bilo drukčije. Jakića cure su čuvale ovce gori po Baćini, doli oko Luka kada se ljetina podigne, tamo na Pomenu i oko njega, a znale su sa stokom otići i do Doljana. Znaš kako je. Vidi se malo više svita i čovik je veseliji. Čuju se novine i o svemu što se okolo dogadja pa unda svit priča uveče na komušaljama, preljama, vlačiljama, na običnim silima.

Sila su svako veče bila u drugoj kući. Triješćani su raštrkani po ovim strančurinama i brdima ispod Baćine. Ide se na silo kozjim stazama, noću sa fenjerom i piške, ali ljudi se skupljaju i zabavljaju. Unda peku vino, unda rakiju vade, unda igraju prstena. Uvik se ponešto nadje za zabavu i to ti je.

A Jakića cure bijahu prelipe. Bijahu lipotom začin ovih strančurina. Di god dodju tu se pisma oglasi, tu smijanje, kolo, tu svakoj igri i zabavi bude misto. Mirkali su ih mnogi momci, a za njihovu lipotu čulo se nadaleko. Sve više momaka dolazilo je izdaleka pa naši nikako da dodju na red i proašikuju malo s njima.

Zimi su ovdi veliki snigovi, mećave, zapuhe, ledeno je. Ali išlo se i po takom vrimenu na sila. Jedne tako večeri skupila se mlađarija u Jakinoj kući doli na Luki (znaš živio je tada neki šaljivdžija tu po imenu Jako) i zabava je počela. Noć je odmicala, a Jakića cura nema pa nema. Svi su se čudili što to nema Jakića cura. Unda je okrenuo snig i jaka vijavica. Mećava kakva se odavna ne pamti u ovom kraju. Mlađarija se nije ni razilazila iz Jakine kuće. U sobi su se zabavljali od ponoći jedni su malo prikunjali, drugi ašikovali, treći malo popili pa pričali onako sami sa sobom. I sve je bilo dobro, ali Jakića cure nema, pa nema. Nitko nije mislio na loše. Svak je mislio da nisu došle zbog mećave i tako.

Kada su se ljudi ujutro razbudili snig napadao čoviku do pasa, a smetovi narasli uz vrata sve do krovova kuća. Neke kuće samo su slimenom virile iz sniga. Virilo je ono malo krova u vrhu i samo se po tom znalo da je tu kuća, a ne staja. Cili dan ljudi su razgrćali snig i smetove da naprave staze i polože stoki jer zaboga skapat će od gladi pa šta unda.

U podne se začu glas iz Jakića. Zove jaki muški glas imenom jednog po jednog domaćina na Lukama, te oooo Mato, oooo Ivane, ooo Luka i sve tako. Kada su se ljudi ozvali pitali su da li su doli njiove cure. Rekoše ljudi da doli sinoć nisu dolazile, a, eto nema ih ni gori, jer su ko biva odozgo sinoć otišle. A od cura nigdi ni traga ni glasa. Avaza nema pa nema. Ljudi se zabrinuli viru ti ćaćinu, a kako i ne bi kad dice nema pa nema. Nitko ne zna ni di bi išo da ih traži. Jedni misle da ih nisu pojili vuci, drugi da ih nisu presreli i na silu odveli Turci, a treći su šutili i mislili da su možda pobigle i udale se negdi tko zna di.

Unda su ljudi velikim drvenim lopatama počeli rašćišćavati stazu do njihovih kuća. Kada su raščistili do Osoja na ledinici ispod snijega krilo se nešto nad čim se snig navatao i bio sličan velikoj biloj pečurki. Ljudi su odgrnuli snig i u snigu u bilim košuljama, čorapama i krpama na glavi našli zagrljene i smrznute tri Jakića cure. Bile su fino obučene, onako kako se najbolje obuče za odlazak na silo pa su ih tu zajedno i pokopali. Mislili su kada smrzo i ladnoća popusti da će ih poslje priniti u groblje, ali godina po godina promakaše i one i sada počivaju gori na Osoju, a ljudi tu dolaze na zavit jer je obilazak njihova groba i molitva pomogla mnogima što ih je muka spopala.

/Ramske legende, Rajko Glibo/