Knjiga

Bio u Ramnom jedan čoek, Ivan mu je bilo ime, a svi su ga zvali Međed. Međed Vlainić. Pričali su da je bijo štuha. To je kad obnoć neko dolazi i mòri čeljad. A bir pijevac zapjevaj – mòrē nestani.

O Međedu ne znam puno više. Čini mise daje baba pričala dasu neke štuhe počupale obnoć neđe masline i murve. Našli sve žile okrenute unebo. E je li i njeg spominjala šnjima sadse ne śećam. Ali, Ljubo Mićević ga spominje u knjigi o starinskijem običajima u Popovu. Meće da je Međed pripovidijo jednu priču o nekom Zelenom Desilu.

Bome, taj Zeleni Desilo nekako prevari siromašna i lakomislena čoeka iz Slanog koga je srijo neđe ko Zavale i jamije mu sina. Jedinca. To dijete mora radit sve najgore što mu naredi Zeleni Desilo neđe u pustinjam od Hutova pa tamo na śeverozapad. Sve to nekako izdura i obedi, jer mu pomaže najmnađa Desilova šćer­. I njidvoje jedanput pobjegnu. Da ne otkrivam šta je sve bilo, samo ću rijet dase utom vražijem vršaju sve baterisalo, zemja se prolumbala i danas tije unđe voda Desilo u Hutovu blatu.

Okle ta priča Međedu ne ide mi uglavu, jer nipočem ne miliše na naše. Unas su sve priče amen Boga za junaštvo i prolijevanje krvi, a ova da je ljubav i povjerenja u iksana sve. Još se posve oslanja na najmnađe, a i to na lijepu đevojku, Desilovu šćer. E sad, ako je Međed bijo štuha, kako je mogo fâlit nešto protiv sebe. Meni se čini da je Međed imo nešto što naša čeljad tader nije najbolje svatila, pa riješila šnjim kako umije.

***

Osim Međeda, pričalo se da je u Ramnom bilo još štuha, i da su one bile strašno pogane. Nebi obnoć smjelo od nji čeljade nadvor bez glamnje, a kamoli mnada nevjesta.

Pričalo se da je Škora štuha. To je bila jedna stara đevojka, pravo ime joj je bilo Jela. Živjela je sjoš jednom starom đevojkom, Marom, zvali smo je Baća. Njidvje nijesu bile sestre vet rodice. Tad mi famelja odvje neudate rodice nije bila neobična. Za Baću nijesu zborili da mòri i bila je nekako mirna, pušti me stat. Ni za Škoru iksan nezna počem bi ona bila nalet. Bila je niska, mršava, sitna lica i malo oštrije crta. Imala je pletene rukavice golije prsta, jedino to sam samo u nje vidijo. Ama opet teje bilo malo stra kad bi naljegla ili kad moraš krajnjezine kuće. I po danu.

Vele da je nešto obnoć morilo Janka Rudinicu i da se on nekako izmako i ufatijo to i vidijo daje to Škora. Tad joj je, tako vele, zaprijetio da će je svakom rijet, jer nakon toga one nemogu više ništa. A ona ga kumila molila:
– Nemoj izaboga, sašiću ti najlješve rašno odijelo.
A rašno odijelo si mogo nosit poživota! Ama Janko nije stijo, vet se, vele, na Malu Gospu, kadje bilo najviše svijeta na Igrištu, ispeo na Duminu čatrnju i reko da ga svi čuju da ga je morila Škora.

Niko nije ni pomislijo da nije tako, nit je provjeravo. A mogo je, mogo. Napriliku, rijećemo, mogo je otić viđet je li čijoj kravi uzmaklo mijeko? Bi li, daje pitaš, smjela śes na harar od kostrijeti? Jeli ikad strigla ovce na Đurđevdan? Jesu li joj metali iglu po crkovni prag, pa da ne more pronjeg izić? Pa da onda udari na Dumu, a ako je on već skino mantiju, počeo bi zapomagat dai razvrnčaju. Pa ako jes jes. A vako, kukala joj majka, šta je sve morala pretrpjet, asli na pravdi Boga. Ko kad jes.

Bilo je govora da je od vražjeg posla i jedna ženska iz Kojića mahale, usred sela. To je meni reko brat Niko, kasmo je sreli kasmo jednom išli sa Stanice. Možda je on čuo od starijie. A bojse me i varo. Poplašit mnađe, tako pokažeš kako si veliki i sve znadeš.

– Ova ti je vještica, reko mi je prije nego je naljegla kraj grebja. Tako je Mariji sestri, kad je imala četri-pet godina reko da nipošto neide na Igrište đeje bila krizma, jer će je biskup namazat slaninom po očima. I kladijo bi se da se toga Marija i danas śeti kad vidi kakva biskupa, ma i na slici.

***

Paček, sase śeti još jedne priče o Međedu, kako je bijo jȁki i da se nije uklanjo nikom. Pričo je Mȁlić. On je uživo u starijem pričam, i malo bii, kadgoć namejstijo, da se bolje nasmijemo. Da su se neđe u Rasnu sreli on i nakav Brnjilo Marić, siledžija koji je naučijo da mu se svak sklanja. I da se Brnjilo malo zar začudijo, pa ga upito:
– Znašli ti kosam ja, ja sam Brnjilo Marić, štase ne ukloniš?!
A da mu je Međed kazo da je on Međed Vlainić i da se on nikom ne uklanja. I kad je to još jednom reko Brnjilo, Međed se smamijo da mu jebe tȍga i čas preprtljavanja. I da su se, vele, ufatili za vratove i jedan drugog nekolika sata odizo dok Međed nije s Brnjilom trehno ozemju.

E vidiš razlike: šta o čemu panti knjiga, a šta mi sijeldžije.

Priču o Desilu sam prečito u Mićevićevoj knjigi. Eno je isad, more svak ko oće. Ta je knjiga Noina barka śećanja našeg kraja i nema tije para koje bi platile koliko ona valja. Ali našo se pobro koji je reko da Mićević ne valja i da ga treba smaknut. I smako ga je na Ivanjdan 1941, kad je bijo najdulji dan, a najkraća pamet. Nije nijedan razumijo Međedovu priču o Zelenom Desilu. Nit je išo za njom.

Sad mi, vidiš, kasam to reko, pade na pamet nešto odnedavno, a iste je pameti. Trefise u Zagrebu u trajvanu, i jedan, što mi je komšija, pozdravlja nakva i veli mi, ovo ti je Hercegovac. Jerko.
Velju okle?
Kaže iz Drinovaca.
– Aha, znam jednog dobra čoeka otamo – ja se poveseli.
– Koga? pita.
Velju Ivana, što radi knjige.
Ha, koliko je dobar…? nakrivi taj glavu, pa opali po njem: On ti provodi bosanjsku, jugoslavenjsku politiku… Dovodijo Vesnu Pusića u Drinovce. Dasam ja bijo tad… nastavlja nakrivljivati glavu i propisivati šta je dobro od ovoga svijeta.
Velju, pa kako to zboriš nanj, uradijo je on ko pola Drinovaca, i još drugije sela i gradova, sad i ja malo pojačo, moro sam, ko kad me naljutijo!
– Šta je uradijo? pita taj.
Pa velju, jadan nebijo, napravijo je knjiga u kojima sve piše, koje nam govore ko smo i šta smo i šta trebamo. Nijesam se odma śetio da je i fra Bazilije iz Drinovaca, da je i one neke dobre knjige napravijo.
– Ko ti knjige čita?! Etoi tebi, veli taj koji je miješo muda, daprostite, kad je Ivan u toj Jugoslaviji bio za rič dvaput u zatvoru.
Ajde ti budi siguran da ovaki kaion neće opet jednom doves do belaja?!

***

Nema vlasti, jȁ političke jȁ crkovne, koja se ne zaklinje na mudrost i knjige. A svaka dobra knjiga pomalo je Biblija. A opet, ako im što nije po volji u knjigam, ožeži po njima i po piscima, da su one otrov što kvari mnados, a da su pisci nešto košto su prije zborili za Međeda i Škoru.

Nasilje ne prestaje otkad ima knjiga. Paljene su biblioteke od one u Aleksandriji do Nacionalne biblioteke u Sarajevu, hametice. A onda napobaška što su pojedine pisce jȁ knjige ništili; Bruna, Spinozu, Rousseaua, Moraviu, Kočića, Nametka, Gotovca, ko biji sve nabrojio koliko ijeje dolazilo na kojekakve popise, kakono vele, librorum prohibitorum. Andriću i danas premeću kosti. Pa nedavno su prijetili Karakašu da ne smije zbog svojije knjiga doć u Liku, u svoj dom, borati!

I moje su neke knjige pomalo ustavljali, i to iz Crkve, Bog je pomogo. Biskup iz Mostara, najprije je podržo moju knjigu o ratu, pa kad jeje vidijo, napiso svijem župam 1992. da je nit jamjaju nit u crkvu unose. A kad je bila knjiga o Vjetrenici, jedan što je vedrijo i oblačijo, sase petnestak godina ušutijo, tražio od brata Andrije da se štampa nova knjiga, da će on dat pare za nju, a da se ova baci. Nije mu se sviđelo što na jednom mjestu meće da je jedna crkva u Zavali rišćanska. ‘Ta on zna?! Imo je u rukam silu pa more reć šta oće, a jedan im je dumo, vele, kazivo šta je Rvacko a šta nije. Pa iovesu priče koje mećem ođe nekijem zasmrđele. Jednom pružam ruku a on meni da će mi obje noge polomit ako ga još jednom spomenem. A kenjac ga je spominjo, ko da je on nešto važan, vet se bojse propozno u nekom slučaju.

Nije to bilo strašno, i bojse će koji od vas spravom rijet: eno ga, viđela žaba da konja kuju pa i ona digla nogu. Morebit da i jes, samo kažem dasam i ja na sebi vidijo da ima toga. A samo zato što oni nešto u knjigam ne begenišu.

***

Nije malo divljaštvo u našem narodu! Ono je svukud; i u veselju i u kulturi i u vjeri. Vikneš se pa nevidiš. Ama kaje Antun Radić obišo Beha, to često pričam, u 7. i 8. mjesecu 1899., pa ga u Trebinju Jusuf-beg Resulbegović-Kapetanović poveo u Police kod kmeta Puše Bokonjića. Pase Radić iznenadijo kakose vladaju njidva kodasu susjedi i stari znanci. Pa reko Pušo za našu mnados tadašnju: Dai pozoveš oćeli u svatove jȁ u boj, više bii krenulo u boj. I upalit sve iznad sebe. Pa se jadni Radić snuždio: Više će od sto godina proći dok se ovaj narod ne nauči na dom, dok mu dom ne postane kulturna tvrđa.

Moj Antune, prošlo je otad više ostodvades godina, a mnogijem i danas sreća leži u glamnji, puščetinam i svakoj drugoj sili. A s puščetinam su nagrdili mnoge svoje, a još više tuđu čeljad. Protiv divljaštva jedino se more borit jačanjem duše. A to se more samo dobrom knjigom. Jerbo šta? Nijesu ni sve knjige više naoposlom. Svak ti više piše knjige i svašta meće u nje. Napriliku rijećemo, je li bolji zadušu Zeleni Desilo koji kaže da nema važnijeg od ljudskog poštenja i ljubavi prema istini, ili je bolji oni „književnik“, dumo, pop ili odža koji kaže da su ratni zločinci naši sveci. Kakvi, bijo nejadan, sveci, udri se po gubici, i ti i on strećijem. I trovat narod koji ne zna puno, a ito malo je, kadga upališ, spreman batalit. I kad nema više pravije vještica, izmišljat nove.

Košto se mora učit i vježbat da znadeš ušestat kamen, ja naučit gonit kola, tako se isto mora čitat knjiga da se ušesta duša u čojeku. Ali jok ove čaramunije, vet dobra knjiga. I to zaitit u njoj malo izdubljeg.

Izvor: Ivo Lučić, polis.ba