RAMSKE LEGENDE: Marina pećina

Bila je ta pećina otkad je svita, ali je bila nako i nije imala svoje ime. Ljudi, stoka, putnici, kiridžije, duhanari i tko god prolazio cestom, a prija ceste stazom pokraj Rame, samo bi pogledao neobično udubljenje što ga je voda nekad davno izlokala u kamenu i prošo. Svi su znali za pećinu i ako se spremala kiša i nevrime tu bi se sklanjali, a ako je nekog nevrime  zateklo u putu žurio bi pećini da se skloni dok nevrime ne stane.

A kako je dobila ime Marina pećina. E, to ti je druga priča, ljudino, druga jašta. Priča se da je nekad živila neka Mara. Bila je rodom iz sela Ustirama a udala se na Donju Vast ovde gori iznad ove klisure. I dok je krv u Mare bila vruća srce je nije puno teglilo njezinima u Ustirami. A kada je krv oladila, a dice se narodilo hebet, Mara se više povlači u sebe, sve manje pričala, volila da bude sama, a od nekad radišne žene nije ostalo ništa. Pričalo se da je Mara šenula pameću, ali to se šapćalo od uha do uha onako kišom. Svi znali da joj je muž dobar i dica naprična i svi su se čudili šta to Mari bi jer su znali da joj ne fali ni jića ni pića. Kuća je imala svega dovoljno. A Mare sve mrzovoljnija i to ti je. Čim joj se nadigne ona osedlaj svoju kobilu Vranku i pravo u Ustirami. Njezini na Ustirami vidili su da s njom nešto nije u redu, ali su to krili od susjeda ko zmija noge. Opasna je staza za konja s Donje Vasti pa na Šip gore u Krančićima, a onda livo kroz Čelice i na Gračanicu. Od Gračanice dolje niz Ramu staza je nešto bolja, ali Rama je plaha i opasno je rijeku prelaziti na konju. Marina Vranka od čestog puta uvišćila je stazu i prelaženje preko rijeke pa su i oni koji su slutili zlo prestali o tome misliti.

Jedne prilike Mara se dulje zadržala kod svojih na Ustirami. Onda je nad selo naišao neki crni oblak, a podmukla tišina ljudima je govorila da se sprema oluja, Mare se silno uzvrtila pred oluju, uznemirila se, počela da hoda tamo amo i onda osedla kobilu da krene nazad kući u Donju Vast. Nisu je mogli odgovoriti. Ona oće pa oće i to ti je. Krene Mare i nije odmakla cigaru hoda, a nebo se prolomi i strašna oluja nasta da prst ne vidiš pred očima. Kobila gavlja, poklizava se, frkće kroz nos, otresa glavom curke vode sa sebe, ponekad zarže, sve česšće zastane, ali je Mara goni da ide, da ide dalje i što se može brže ne bi li što prije do pećine i da Ramu prijaši dok nije nadošla još veća.

Stigoše nekako naspram pećine. Vranka stala pored Rame i ni makac. Neće da zagazi i Bog. A Mare navalila ko luda. Viče:»Ajd, Vranka, ajd dobro moje, ajd šta si stala?» Ularom je šiba sad s jedne sad s druge strane pokislog vrata, ali kobila ni makac. Sidje Mara, ulomi šipku, a kobila je šutke gleda svojim velikim crnim očima punim tuge. Sluti životinja zlo. Konj je najpametnija životinja čušu mu njegovu. Popne se Mara u sedlo i stade šibati Vranku da krene preko vode. Vranka je dugo stajala ko kip, a onda krenula polako pipkajući prednjim nogama kod svakog koraka dno. A Rama nadošla, šumi mutna, valja drvlje i kamenje, pravi stra Božji. Kobila migelji i već joj se samo vrat s glavom viri iz vode. Već je na srid rijeke. Čini se da stoji, ali ide ona. Ljulja se sve više i jače, zanosi se, Mare se čvrsto uhvatila za sedlo. Ni riči više ne govori. Strah se popo. Ne može ni naprid ni nazad. Krsti se Mare. Mutna voda joj pasa sve ublatila. Poče da drhti i trese se što od straa što od toga jer joj je baš ledeno. Onda se kobila zanese, zaljulja se, pokuša se umiri, ali se još jače zaljulja i izljubi ga u vodi. Mare ispade iz sedla, viče »u pomoć«, grana sumanuto rukama da se za nešto uhvati. Dohvati se neke grane, ali voda odnese i nju i granu. Nesta Mare u vodi medju grudama. Kobila Vranka pojavi se nad vodom. I nu ti vidi, prkno joj materino, Vranka isplivala tamo ona. A Mare? Sirotu Maru, tolič sam rekla, Rama odnila i nigdi joj traga. Da bude gore nitko nije vidio tu muku Mare i njezine kobile s nabujalom i plahom Ramom. Tude se u nevrime nitko nije zavrno.

Maru su njezini čekali, čekali, sve misli udi, malo dulje ostala kod svoji pa neka je, neka joj bude. Ali ono vraga. Zbilo se zlo. Kad belaj oće, onda oće i to ti je. Koliko su čobani, pa ljudi iz ovih sela oko Rame, pa svatko tko je za to čuo mučili, e ne bi li Maru makar mrtvu pronašli. A ona ko da je u zemlju propala. Ni dan danas joj se ni za grob ne zna.

A Vranka? Što je s Vrankom bilo? E, to ti je posebna priča, ljudino moja. Kobila se sklonila u pećinu. Danju je pasla travu oko Rame i ljudi su je viđali, nije da nisu, ali nitko nije posumnjao. Noću je Vranka odlazila u pećinu i tu bi prenoćila. Neki ljudi pričaju da su je vidili u pećini i svraćali, ali kako Mare nije bila s njom, svatko je nastavljao put ne sluteći zlo. Kobila je tri dana pasla okolo, pila vodu Rame, rzanjem dozivala Maru, ali džaba. Četvrti dan sama je pošla kući u Donju Vast. Ispred kuće dugo je rzala dok ukućani nisu došli s njive. Bilo im je sumnjivo to rzanje Vrankino. Zaviruju u sve kutke po kući, štali, u pojati, tornjaku, bašči, svuda. Dozivaju Maru, ali se nitko ne odaziva. Nikakva  avaza niotkud.

Sutradan spreme srednjeg sina Stanka na Ustiramu da vidi što je. Dolje mu samo kažu da je Mara otišla malo prije oluje i ništa više. Sin se vrati kući. Jedno vrime nagađalo se te ovo, te ono, dok pametni ljudi nisu zaključili da se Mara utopila u nabujaloj Rami jer da nema što drugo biti.

Tolič sam ti kazo da je Mara s kobilom uvijek svraćala u pećinu bilo vrijeme lipo, bilo ružno. Tu je ona volila biti sama sa svojom kobilom. Pričali su ljudi svašta, ali je li ima istine u tim pričama Bog zna. Govorili su da je Mare onako uvrnuta u pećini primala ženskaroše, a ženskaroša svuda hvala Bogu ima. Narod ko narod. Stalno priča i svašta priča. Pećini u kojoj je Mara svraćala kroz te priče ostade ime Marina pećina i tako se i sada i za sve vikove vikova ona će zvati. Podigoše, eto, tu i veliku hidrocentralu, ali Marina pećina ostade i dalje Marina pećina.

/Ramske legende, Rajko Glibo/