Devedesetsedmogodišnja Ljubica Malekin iz Ripaca: Vazda sam se u Boga uzdala
Svi se rado sjećamo priča naših baka i djedova, ispričanih za stolom za vrijeme dugih zimskih večeri. Te se priče prenose s generacije na generaciju. Svaka je priča ispričana na različite načine, ali je svaki put sačuvala svoju suštinu zbog koje je i nastala.
U potrazi za jednom takvom pričom, posjetili smo baku Ljubicu Malekin u mjestu Ripci.
Naime, baka Ljubica je nedavno napunila 97 godina i jako dobro se sjeća svega što je proživjela.
„Od svega što sam imala, ostala mi je samo pamet.“, našalila se baka Ljubica na početku našeg zanimljivog razgovora.
Rodila se u mjestu Klanac u Rami, u obitelji Pavličević pa se u dvadeset petoj godini udala i preuzela prezime Malekin.
“Zaratilo se, a prije toga sam se mislila udati jer sam imala momka u svojoj dvadesetoj godini. On je onda otišao u rat i poginuo. Curovala sam pet godina. i onda sam se udala u dvadeset petoj godini za drugoga momka, nakon što se sve smirilo i kad smo se smili od partizana vinčat.“, prisjetila se baka Ljubica koja sada s ponosom nabraja imena svoje petero djece: Ante, Ane, Mato, Lucka i Mile, a ponosna je baka i sa svojih trinaestero unučadi i dvanaestero praunučadi.
Za svoje mladosti baka Ljubica je bila vrijedna radnica: „Vazda sam tkala za svoje tri sestre i brata i nevistu. Stan za tkanje je vazda radio jer nije bilo kupiti košulja k’o sad. I plastove sijena sam dila s bratom. Nije brat dao da se bez mene dije plast.“
Na pitanje o težini ondašnjeg života, baka ljubica posvjedočila je sljedeće: „ K’o je mog’o raditi, nije mu bilo teško. Meni ništa nije bilo teško. Meni je jedino teško bilo kad je se zaratilo i kad su četnici nanišli pa mi ubili brata i ćaću, onda mi zapalili kuću i dvi pojate. Šta ćeš sad?… Sto muka sam vidila. Bižala sam i od četnika i od partizana i noćevala po obroncima. Jedan dan doš’o jedan četnik… Bog me dragi Čuv’o. Latio me i pito da mu dam pojist i popit. Namirio se i otiš’o malo tamo dalje i ubio mi tamo rođaka i zapalio mu kuću, a moje i jest popalio sve. Poludio isan skroz. Šta ćeš sad? Kad su ti četnici nanišli, bili su obučeni u ustašku odjeću i privarili narod pa su pobili čitava sela: Žiliće, Markešiće i Šišiće. Grdne rane, sve je bilo pobijeno. “ , prisjetila se sa suznim očima naša draga sugovornica i nastavila: “ Ne daj ti Bože , sine, ono više nikad dočekat. Ne daj Bože ono nikomu živu. Daj vam Bože da budete mirni, da ne bude rata i da ne dočekate šta sam ja dočekala.“
Upitali smo našu Ljubicu kako se živjelo poslije nesretnog rata, a ona se našalila: „Dobro brate, udala se!“
Otkrila nam je kako su se u to doba ljudi običavali vjenčavati oko dvadesete godine života, a svadbe su se održavale po tri dana.
„ Svadbe su duže trajale. Išlo je i staro i nejako. Bilo je svega. Bilo se i tuklo se.“, prisjetila kroz smijeh baka Ljubica.
„A ja kad sam se udala u dvadeset petoj godini , već sam bila stara cura“, našalila se opet naša vesela sugovornica koja se s upečatljivim osmjehom prisjetila dosadašnjih druženja uz gangu i bećarac: „ Dok se nije zaratilo… A Bože lipote! Bile one vlačilje i navijalje, a momci sviraju i pivaju. Nema gange kakve nema. To je veselje vazda bilo. Kad je se zaratilo, onda je sve propalo i umuklo pa i dan danas umuklo. I ovo nije nikakav život. Potop, četnici i partizani pa je sve to narod rastjeralo.“
Baka se osvrnula i na molitvu: „ Nisam nikad propušćala Bogu se priporučit. Vazda sam se u Boga uzdala. Svaku večer molim s radio Međugorjem. Narod sada ne moli dobro, a ima se više vremena za molit nego prije.“ I dodala je kako su mladi nekada više poštivali stare.
“Daj vam Bože pamet prosvitli da se Bogu molite, da se poudate, da svoje ljude poštivate i da u redu živete“, Poručila je na kraju razgovora baka Ljubica.
U nastavku poslušajte razgovor s bakom Ljubicom u cijelosti:
