Ne ispričane priče; Život poslije

Osjećao sam kako tonem u dubinu pernatog jastuka. Činilo mi se da je to najljepši trenutak koji sam mogao doživjeti. Moje blago lebdeće potonuće prekinuo je glas uvijek ozbiljan a meni ipak drag. „Ajmo rodijo te did! Vakat je! Triba Boga molit, ist pa ćemo nešto raditi, samo ti i ja!“ Otvorio sam desno oko dok je jedva malo virilo iz pernatog jastuka koji je bio  udubljen za veličinu moje glave. Na pojedinim dijelovima jastuka virilo je po neko sitno perje bodući moje dječje lice. Pogledao sam kroz mali prozorčić sobe i činilo mi se kako sunca još nema na vidiku.

Izvukao sam se ispod teškog jorgana, oslonio se bosim nogama na drveni pod, prekrižio se govoreći „Umisusovo!“ (U ime Isusovo) Dok sam tako sjedio na krevetu skovanom od nekih dasaka djed je već zatvarao velika i teška drvena vrata ručno pravljena koja su ispucala od zuba vremena. Kad god sam ih gledao činilo mi se da je u njima neki ogroman teret koji nakupljaju tijekom noći dok mi odmaramo.

Nakon redovne jutarnje procedure i sunce se ugledalo u rano proljetno jutro. Njegove zrake već su budile pupove drveća i ruža što su virile iza kamenog zida koji je čuvao uski seoski put što razdvaja našu kamenu kuću od malog vrta.

Djed je uzeo sjekiru, stavio je na rame a meni je dao kratko uže. „Iđemo!“ – reče, a ja kao da sam ga kopirao o svemu. Stavim uže na rame umjesto sjekire, popravim kapu nalik onoj njegovoj i krenem za njim.  Dok smo hodali u tim ranojutarnjim minutama nije mi smetala tišina. Najednom stane i pogleda drvo „ošlame“ (trešnje), dohvati najnižu granu i reče; „Ako bude i dalje ovako lipo vrime, moglo bi biti ove godine voća. Ma, biće ošlama ako ništa drugo.“ Pogledao sam pupove koje mi je pokazao s nekim interesom kao da sam veliki stručnjak. „I ove godine ćemo, okobogda, s njima na Kupres i u Duvno. Vidiš, rodijo te, mi njima ošlame i druge voćke, oni nama kompire i žito.“ Pusti granu i nastavismo dalje.

Skoro smo stigli do naše šume Borak. Uspon koji smo prošli tražio je kratki odmor, jer se djed već dobrano bio zapuhao. Nisam znao zbog čega, no često je kašljao i teško disao. Ipak, uzeo je iz džepića iz kožnog prsluka kutiju s duhanom. Otvarao je kutiju koja je bila ukrašena nekim simbolima skoro izbrisanim zbog česte upotrebe. Pomirisa duhan i reče: „Stvora ti, ne bi smijo, ma jopet mi drago ćutit ovaj miris.“ Upitah ga; „Pa što pušiš kad ne bi smijo?“. „Ih, kad potegnem koji duvan koda me odmori. Vazda reknem da ću ga bacit, ma jopet mi nekako žao. Stvorati, nemoj ti nikada uzimati duvan u ruke!“ „Dobro dide!“ – rekao sam pomišljajući u sebi kako ću mu jednom uzeti tu kutiju i zamotati jednu „škiju“.

S proplanka nadomak naše šume gdje smo odmarali vidjelo se naše selo kao na dlanu. Dok je puštao dimove s osobitim užitkom gledao je neprestano u pravcu sela. Upitao sam ga zašto stalno gleda u selo! „Iz neke navike.“ Potegnu još jedan veliki dim i nastavi. „Sad će ti did nešto pripovidit, a ti nemoj to nikome dalje prinositi, ni u školi, ni dici iz sela. Znaš, ćaća ti je u Njemačkoj, pa ako budeš nešto prič’o, stvora ti, moglo bi njemu nešto naudit!“ Ozbiljno me pogledao sa znakom upozorenja, a ja sam tada osjetio kako sam važan, jer će mi djed nešto povjeriti. S velikom znatiželjom očekivao sam što će mi pripovijedati.

„Kad je doš’o taj veliki belaj, nismo znali ni kud ćemo ni šta ćemo. Mi ovde daleko d svita, nepismeni…“ Zastade da povuče još jedan dim pa nastavi „…Hm, stvora ti, malo je ko iš’o u školu i znao čitati i pisati, nije nam imo ko kazati šta će biti. Pročulo se kako više neće biti Kraljevine Jugoslavije i da dolazi naša Nezavisna država. Drago nama, stvora ti, ali jopet, kako će to biti kad su još neki naši ljudi u kraljevoj vojsci? Vidimo da se rat sprema. Moj sinko, veliki belaj se sprem’o. Ubrzo doje skupljanje vojske. Mi svi iz sela, ma svi iz župe koji smo bili sposobni odošmo u našu vojsku, neki u Domobrane, neki u Ustaše, a neke pozvaše i u Njemačku vojsku. Odma’ su nam rekli kako će nji’ spremiti na Rusiju… Bilo nam je žao, ali kad triba, onda triba..“ Povuče zadnji dim, baci ga na suhu travu i zgazi nekim starim opancima od kože. Zasuka svoje bijele brkove, podiže kapu i stavi na desno koljeno, prođe rukom kroz sijedu kosu, stavi ruke na koljena i nastavi „To je bio težak vakat… vidijo sam svakakva belaja, pa jopet u tom ratnom kijametu ni slutili nismo šta će sve biti. Mi smo ti obigrali sve di su nas slali. Puno i’ se nije nikada vratilo kući. Ja sam se vratijo živ i zdrav. A kad sam otiš’o ostali su mi kući žena i dvoje dice, ćaća i mater… jedno dite, tvoj ćaća rodijo se  četerest druge… dao sam mu ime po tadašnjem našem biskupu. Velik je to čovik bijo, ali moj sinko, ubiše ga oni Irudi partizani“. Tada se prekriži i reče „Pokoj mu njegovoj lipoj duši.“ Nastavi opet sa svojim pripovijedanjem „Vidiš tamo onaj dolac, tamo sam ti ja proveo puno vrimena u bunkeru pod zemljom. Tamo sam i dobijo ovo što ripam. Morali smo se tamo smistiti kako nas ne bi odvele one rute partizani. Moj sinko, kad je rat stao i tribali se vratiti kući, jedni odoše prema Austriji, jedni u šumu, jedni kući. Mi pošli kući kad tamo čekaju nas. Kud ćemo, nego opet u šumu. Iz tog bunkera gledali smo naše selo, gledali i patili se. Gledali smo kako nam odnose sve iz kuća, žito, otraše ajvan… mi gledamo, a nemeremo pomoći. Grišili smo Boga gledajući šta rade. Grišili smo najviše što je bilo među njima i našiju koji su se priokrenuli. Stvorati, da  ćemo glavu izgubit, mi nismo tili… ma jebemu, neću viru, nismo tili i gotovo. Nismo nikome činili zla, bili smo obična ‘rvacka vojska i tili svoju državu imat…, ma jopet nas bilo stra’ od oni’,  Bože mi oprosti, džudija partizana. Vidili smo mi u ratu šta su oni.“

Tada me pomilova te nastavi „Vidiš li našu kuću i vidiš da iđe put isprid vrata kuće?“ Klimanjem glave potvrdio sam da vidim. „Sve smo mi to nekako prideverali, ali nam je najgore bilo kad smo došli jopet kući što je bijo vazda neko ko je govorio kako i šta radimo. Nisi smijo zaklati svoju ovcu koja je ostala… Ako saznaju odbornici da smo zaklali odma doju i traže meso i traže druge ovce. Te odbornike morali smo dočikati bolje nego pratra, ma, Bože mi oprosti, k’o biskupa. Mi smo ti se opet dositili kako ćemo. Uvečer kad se ajvan vraća s paše natrali bi ovce i goveda baš isprid vrata, a neko bi otvorio vrata pa koju ovcu ugrabi onda bi je zaklali u kući. Kad bi je raskomadali onda bi se vazda neko obuko i noć na glavu pa dilijo po selu onima kojima nisu ostavili ništa. Stvorati, sve čovik nekako zaboravi i proje, ma jebem ti neću viru, najgore je kada se zna da neko iz sela sve kazuje onim odbornicima!“ Tada me pogleda prijekorno kao da mi želi dati upozorenje da je to što su ti ljudi činili nešto najteže i najgore što ljudi rade. Ustali smo i krenuli dalje u šumu po drva.  Došlo je vrijeme kada sam i ja to shvatio. Uvjerio sam se u još jednu činjenicu; Pvijest se ponavlja!