RAMSKE LEGENDE: Jakića cure (II)

RAMSKE LEGENDE: Jakića cure (II)

JAKIĆA CURE (II)

Priča se da su nekad davno u Jakićima (Topićima) gori u vrh Triješćana, živile tri mlade i lipe cure. Nisu još bile ni za udaju jer su dvi imale šesnaest, a jedna sedamnaest godina, a lipota ih osvojila, prevelika lipota. Lipota ih je sprijateljila pa su k tomu još i rodice bile nerazdvojne. Zajedno su čuvale ovce, zajedno išle k sv. misi, zajedno u vlačilje, komušalje, prelje i na svako silo išle su zajedno.

I pivale su lipo. A kada im pisma na sijelu ili vlačiljama odjekne eto momaka sa svih strana ko mrava. Danju su zajedno čuvale stoku gori na Baćini, a uveče silazile sa stokom svojim kućama, pravile sir, maslo, mele mliko i imale uvik friške mlaćenice. Još kao dica tražile su od očeva i majki da one spavaju zajedno u jednoj drvenjari u kojoj su doli i magazi zatvarale ovce. Rasle su i izrasle u lipotice na glasu. Ponekad bi s ovcama i zanoćile gori na Baćini i prispavale ispod plastova sina koje ljudi sadiju na bukvi ponad zemlje da ovce ne mogu dobaviti sino.

Jedne večeri iz njihove sobe nije se čuo smij ko obično i svi su se čudili šta to bi Jakića curama. Ujutro su se stariji dvojili jer su im lica bila rumenija nego obično, a oči sjajile ko da imaju vrućicu. Kada su toga dana uveče dotirale stoku kući svi su se začudili što to tako rano. Onda su se stariji sve zamišljenije počeli sašaptavati i u zaseok Jakići zasila je tuga, pregolema tuga da joj ravne nigdi na svitu nema.

– Kuga, kuga, moj Ivane, kuga, kuga, jadna ti sam ja i ne bila – jaukala je Mara, plakala, čupala kosu, valjala se po zemlji i svi su mislili da je skrenula pameću. Kuga je napala i njezinu kćerku jedinicu, ali i obe njene rođake.

Svi su se u zaseoku skupili spontano, onako sami od sebe molili se Bogu, dugo, dugo. Njihova poluglasna molitva sličila je zujanju pčela, ali odkud pčele u noći, rano moja. Zaseokom je zavlado silan strah. Ljudi sleđeni, izbezumljeni, ne mogu da maknu ničim. Pometnja na sve strane. Osjetila to i živina pa ovce bleje, konji ržu, kokoši se komešaju u kokošinjcima, a psi sa vrimena na vrime zalaju nakratko i sklanjaju se iza torova.

– Kuga, o bože moj dragi – šapuće u sebi Marina Ivka i žali svog tatu i mamu jer žive dice više nemaju niti ih mogu imati. – Da se nisu samo džaba pripali, nismo ništa zgrišile Bogu, otkud kuga na nas – nastavlja Ivka sebi u bradu.

– Ovi naši ćaće i matere tako se čudno ponašaju ko da su pili vina – misli druga Jakića cura. – Možda nije kuga. – Možda im se to samo čini. Vidit ćemo ujutru. Jutro je sritnije od večeri – nagađa.

– Ajmo mi lipo na Osoje. Tu ćemo prinoćiti. Tu ćemo moliti Boga i vidit ćemo što će biti. Blizu naših susida svakako ne smijemo biti da bolest ne priđe na njih. Ajmo, moje seke, tegli za rukave bilih košulja treća Jakića cura one druge dvi. I odoše na ledinicu, evo ovdeka, to se zove Osoje. Znale su da u selo ne smiju, da s nikim ne smiju stati niti koga dotaknuti, da im ranu nitko ne smi doniti, a tako ni vodu jer kuga je opaka i odmah pridje na onoga tko im se približi.

I gledale su majke, očevi, sestre, braća i ina rodbina prema Osoju. Suzile su im oči od dugog gledanja, a tri Jakića cure na ledinici uzvišenja Osoje činile su im se u svojim bilim košuljama ko tri vile. Prvi dan su sad kolale, sad šetale ukrug, sad stajale zagrljene dugo moleći Boga da im grije oprosti kada ih već od napasti kuge ne može osloboditi. Hrastovom šumom širio se eho njihove glasne molitve.

Drugog dana glasovi se više nisu čuli. Stajale su zagrljene i dugo gledale u vedro nebo nad sobom, onda se gubile pod krošnjom hrastova, pa opet javljale i sve tako. Trećeg dana nitko ih cili dan nije opazio da stoje zajedno ili napose. Četvrtog dana jedan dječak približio im se i vidio kako leže zagrljene na ledini, ali niti što govore, niti se pomiču. Petog dana naašli su ih sve tri mrtve i čvrsto zagrljene na srid ledine. Pokopali su ih odma tu di su i umrle jer pravi pokop nisu smili činiti da se kuga ne proširi na selo. Otada stariji mladjima pričaju priču o Jakića curama i njihovoj pobožnosti, lipoti i nevinosti.

/Ramske legende, Rajko Glibo/

 

Podijelite svoje mišljenje sa nama i ostavite komentar